Dobrodošli u eru u kojoj se Fiat Panda maskira kao planinski čuvar, Peugeot 208 dobija „Allure SUV attitude“, a svaka nova reklama za auto izgleda kao najava za Netflix survival seriju...
Ako vozilo nema 20 centimetara klirensa, plastične lukove iznad točkova i reč „Adventure“ negde na haubi – izgleda da više nije poželjno. Sasvim ozbiljno se pitamo: da li još neko pravi običan, nizak, lagan auto koji voli krivine? Auto za vožnju – ne za penjanje?
Nekada je SUV bio terensko vozilo za lovce, planinare i vlasnike pasa koji stvarno trče pored auta. Danas? Danas je to statusni simbol mame iz Novog Beograda koja ide po decu u školu i blokira dve trake dok se „samo sekundu zaustavila“. SUV je postao obavezan dodatak uz avokado tost i selfi iz teretane.
Svaki brend, bez obzira na tradiciju, mora da ima SUV. Ferrari ga ima. Lamborghini ga ima. Aston Martin – takođe. Porsche već prodaje više Cayennea i Macana nego 911-ki, a zna se koji je od tih modela zabavan za vožnju (spoiler: nije onaj koji može da vuče čamac).
Zapitajte se kad ste poslednji put videli nov automobil koji je napravljen da vam izmami osmeh u krivini, a ne da vam pruži "povišeni položaj sedenja" i osećaj superiornosti nad ostalim smrtnicima u saobraćaju?
Gde su hatchbackovi od 1000 kg sa manuelnim menjačem? Gde su kupei sa zadnjom vučom? Gde su karavani za očeve koji vole da voze brzo, ali i da ponesu dečji bicikl?
Apsurd je potpun kada i Yaris dolazi u „Cross“ varijanti. Clio je dobio SUV brata – Captur. Fiat Panda ima verziju 4x4 Trekking. I svi oni izgledaju kao da se pripremaju za Dakar reli, dok realno neće preći ni trotoar bez pomoći šlepe.
Nemojte nas pogrešno shvatiti – SUV može biti koristan. Ako živite na planini, imate troje dece, psa, i radite kao planinski vodič u zimskim uslovima. Ali ako ga vozite kroz centar grada dok slušate podkast o mindfulnessu, možda ipak možete da preispitate svoje potrebe.
Zapravo, najveći problem nije što su SUV-ovi postali popularni – već što su postali jedina opcija. Proizvođači ukidaju niže modele jer se „ne prodaju dovoljno“. A kako da se prodaju kad ih više niko ni ne nudi?
Postoji li nada? Postoji. Zove se Mazda MX-5. Ili Toyota GR86. Ili Renault Clio RS iz druge ruke. To su automobili koji nisu za svakoga – ali su zato baš za one koji vole da voze.
I dok čekamo da se tržište zasiti pregojaznih krosovera koji pokušavaju da budu sve, a zapravo nisu ništa, i dalje ćemo potajno guglati „best handling used cars under 10k“ i nadati se da će neko, negde, imati hrabrosti da napravi još jedan pravi auto za vozače. Jer verovali ili ne – neki ljudi i dalje vole da sede nisko, da osećaju asfalt, i da im nije potrebna aplikacija da bi uživali u vožnji.
