Trka za konjskim snagama u Detroitu pedesetih i šezdesetih godina, nije pružila američkim vozačima pristup performansama superautomobila za relativno senzibilne količine novca...
Ona je Evropljanima, tačnije butik proizvođačima automobila, takođe pružila šansu da poseduju svoja lična potentna vozila, sa snagom koja nije mogla da se priušti kreiranjem od nule. Dok su Ferrari, Maserati i Lamborghini imali sredstava da kreiraju svoje egzotike visokih performansi sa V8 i V12 motorima od prvog do poslednjeg šrafa, brojni drugi proizvođači, kao što su AC, Bristol, Facel Jensen, Iso, Gordon Keeble, De Tomaso i Monteverdi morali su da telefoniraju kompanijama Ford, Chrysler ili GM kako bi dobili relativno povoljnije rešenje za svoje potrebe.
Baš kao što su bili za Bristol i Jensen, agregati kompanije Chrysler bili su omiljeni izbor Pitera Monteverdija takođe. Uspešni prodavac automobila iz Švajcarske, odlučio je da kreira svoju seriju brzih i glamuroznih kupea i sedan automobila kasnih šezdesetih i sredinom sedamdesetih godina, upošljavajući italijanske brendove kao što su Frua i Fissorre radi dizajniranja karoserija i šasija, opremanih velikim blokovima kompanije Chrysler.
Neki od ovih predivnih automobila dobili su legendarne Hemi 426 jedinice američkog brenda, a jedan od njih je i ovaj sedan 357/4 iz 1974. godine, koji je nazvan po svojoj surovoj snazi od 375 ks i broju vrata, sa snagom koja je dolazila iz 7,2 litra velikog motora, umesto standardnih 425 ks odnosno 431 PS po američkom, koliko razvija Hemi, donoseći identični obrtni momenat i manje šanse da se vremenom detjunira.
Monteverdi sedan zahtevao je 6,9 sekundi za ubrzanje do stotke iz mesta i razvijao je maksimalnu brzinu od oko 250 km/h, sudeći prema jednom članku iz Classic Drive publikacije, što je, ukoliko je tačno, ovaj automobil činilo najbržim modelom sa četvoro vrata na planeti, koji se prvi put pojavio sedamdesete godine, bržeg čak i od moćne Mercedes-Benz 450 SEL 6.3 serije.
N.Đ.
