Na srpskoj auto-sceni, gde se polovnjaci biraju s više strasti nego životni partneri, svake sezone ispliva jedan „zlatni dečko“ – automobil koji je taman dovoljno jeftin, dovoljno pouzdan i taman toliko dopadljiv da ga svi žele…
Poslednjih meseci, sve više pogleda – i para – pada na Mazdu 2. Ali da li je ovaj mali Japanac zaista novi narodni heroj među polovnjacima, ili samo prolazna zvezda koju ćemo za par godina svi zaboraviti?
Mazda 2 se na tržištu pojavila kao tiha senka Toyote Yaris i Opel Corse, a sada je u poziciji da ih gurne s trona. Za razliku od svojih generičnih rivala, ova Mazda ima ono nešto. Nešto što ne može da se upakuje u tabelu sa specifikacijama. To je onaj trenutak kada je vidiš na ulici i pomisliš: „E ovo je kul mali auto.“
Dizajnom se od samog starta izdvojila iz mase. Već modeli iz 2009. godine izgledaju kao da su stigli iz nekog novijeg doba. Dok se konkurencija oslanjala na glomazne plastike i dizajnerske linije koje stare brže od Windows XP, Mazda je igrala na kartu jednostavne elegancije – i pobedila. I danas, njena silueta izgleda moderno, bez potrebe za hromiranim lajsnama i LED svetlima koja viču "vidi mene".
A kad se uđe unutra – osećaj je minimalistički, skoro zen. Nema previše elektronike, nema ekrančina koje se kvare, već čista vozačka funkcionalnost. I to je upravo ono što se mnogima sviđa: Mazda 2 iz tih godina je auto koji se vozi, a ne računar na točkovima koji ti traži apdejt dok pokušavaš da se parkiraš.
Naravno, nije sve bajka. Najveći problem kod modela iz perioda 2007–2014 jeste limarija. Mazda i rđa? Nažalost, da. Rubovi, pragovi, čak i ivice vrata – sve to zna da pokaže znake starosti mnogo pre nego što motor ispusti bilo kakav zvuk žaljenja. I to nije estetski problem. Kod nekih primeraka, rđa zna da podseća na umetničku instalaciju pod nazivom „Japanska patina“.
Sa druge strane, mehanički gledano, Mazda 2 je gotovo školski primer jednostavne i pouzdane konstrukcije. Motori od 1.3 litra (u verzijama sa 75 i 86 KS), kao i nešto ređi 1.5 (sa 103 KS), poznati su po tome što traju. Nema turbine, nema komplikovane elektronike, a lanac umesto kaiša znači da veliki servis ne mora da vas boli. Troši razumno, a najviše voli gradske ulice i otvorene puteve bez uzbrdica koje podsećaju na Alpe.
Međutim, komfor nije jača strana. Ako ste viši od 180 cm, zadnja klupa je kazna, a prtljažnik – više simboličan nego praktičan. A kada se izađe na auto-put, buka postaje sastavni deo putovanja. Zvučna izolacija je... pa, recimo da ćete uživati u sirovom zvuku asfalta.
Ako poredimo stariju drugu generaciju (2007–2014) sa novijom, koja je krenula od 2015. godine, razlika je više nego očigledna. Noviji modeli su ozbiljnije dizajnirani, sa više stila i osetno boljim materijalima u enterijeru. Kabina deluje kao mini verzija Mazde 3, a tehnologija je prisutnija, što za neke znači napredak, a za druge – potencijalne troškove. Novi Skyactiv motori su štedljivi i ekološki nastrojeni, ali i zahtevniji za održavanje. U vožnji deluju ozbiljnije, tiši su, stabilniji, ali i gube deo onog sirovog vozačkog karaktera zbog kojeg su mnogi zavoleli stariju verziju.
Kada se sve sabere – Mazda 2 je trenutno možda i najbolji izbor u klasi malih polovnjaka, ali samo ako znate šta tražite. Nije to auto za svakoga. To je auto za one koji žele da voze, a ne da se samo prevoze. Za one koji znaju da pogledaju pod haubu i ne uplaše se malo rđe ako ostatak automobila diše punim plućima.
Ali požurite. Jer kad se jednom na tržištu pročita da je „nešto dobra kupovina“, to više nije tajna – to postaje pomama.
